Историјат

Делатности Института су:

  • проучавање теоријских и методолошких проблема васпитања и образовања;
  • интердисциплинарна истраживања значајних проблема васпитно-образовне теорије и праксе;
  • организовање научних скупова са циљем обавештавања о резултатима истраживања и размена научних сазнања са научном и стручном јавношћу;
  • публиковање монографија, зборника, приручника и других научно-стручних радова из програмске делатности Института;
  • успостављање међународне сарадње са сродним институцијама и универзитетима;
  • организовање семинара за наставнике основних и средњих школа и за васпитаче у предшколским установама.

Институт за педагошка истраживања је прва и једина самостална научно-истраживачка установа у Србији која проучава процес васпитања и образовања. Институт је основан 1959. године, када је Извршно веће Народне скупштине Народне Републике Србије донело је Уредбу о оснивању Института за педагошка истраживања (Службени гласник НР Србије бр. 54/59). Статус научне установе Институт има од 1961. године, када је донета Уредба Извршног већа СР Србије.

У првој деценији рада Института преводе се најзначајнија дела из области методологије и организују се семинари из педагошке статистике у циљу ефикаснијег оспособљавања кадрова за научноистраживачки рад. Започет је рад на издавању публикација стручног карактера и на популаризацији науке. У овом периоду урађен је крупан подухват израде Педагошког речника (1967. године) у два тома, који обухвата 5.500 појмова, а у изради Речника учествовало је 185 сарадника. Поред тога, врше се обимне компаративне студије о школским системима, уџбеницима и наставним програмима школских предмета. Оснива се статистичко одељење у коме се ради стандардизација тестова и врши се статистичка обрада резултата произашлих из емпиријских истраживања. Издају се први приручници из статистике педагошких и психолошких истраживања у нашој земљи. Преводе се и дела из области развојне психологије, тако да се створила основна литература за научнике педагошког усмерења. Програмски садржаји су били претежно усмерени ка проблемима наставе, а емпиријски оријентисана истраживања Института представљала су почетак конституисања емпиријске методологије педагошких истраживања у Србији.

Седамдесете године су прекретница у програмској оријентацији Института, јер се емпиријска истраживања одликују не само емпиријским подацима, већ и теоријским анализама (епистемолошким, филозофским, психолошким, педагошким) образовно-васпитног процеса. У радовима доминира више варијанти когнитивистичког приступа феноменолошке и објективистичке оријентације (Пијаже, Колберг, Гање, Брунер, Гаљперин, Виготски). Веома значајна промена је проширивање програмског садржаја темама из области васпитања, поред истраживања образовних проблема у настави. Такође, истраживања су обухватила и ступњеве образовноваспитног рада који до тада нису били заступљени (предшколско и високошколско образовање и васпитање). Од тада, студије теоријског или теоријско-емпиријског карактера обрађују скоро све проблеме који се тичу суштинских питања васпитања и образовања. У раздобљу од 1975-1980. Институт почиње да ангажује стручњаке различитих профила (поред педагога и психолога, и лингвисте, социологе, стручњаке из области природних наука и др.), како би се комплетније обрадиле шире теме обухваћене програмом. 

У осамдесетим годинама, Институт наставља даљу афирмацију у друштвеном и научном подручју. Истраживачки програм се богати фундаменталним и развојним педагошким темама, уз настојање да се теоријско-методолошка оријентација ослободи класичног експерименталног маниризма, емпиризма и позитивизма. Поред тога, истраживања су била усмерена на проналажење нових путева транспоновања фундаменталних и других истраживачких резултата у школску праксу. У овом периоду се нарочито развија међународна сарадња путем које се Институт укључује у светски научноистраживачки информациони систем. 

Од деведесетих година научноистраживачки програм усмерен је ка реализацији јединственог и сложеног пројекта Васпитање, образовање и школа у савременом друштву. Крајњи циљ овог пројекта био је проналажење теоријско-методолошких основа или принципа који би омогућили израду школских модела, како би васпитање и образовање у виду јединственог процеса допринели развијању целовите личности ученика. У оквиру пројекта проучаване су три главне области: друштвено и морално васпитање, настава и учење, као и теорија и методологија васпитања и образовања.

У првој деценији двадесетпрвог века истраживања Института окупљена су у оквиру два пројекта. Од 2001. до 2005. године реализован је пројекат Васпитање и образовање за изазове демократског друштва. Предмет истраживања биле су промене васпитно-образовног система, његова модернизација и усклађивање школског система са системима развијених земаља. Појекат Института за педагошка истраживања од 2006. до 2010. године био је Образовање за друштво знања.

О актуелним пројектима Института за педагошка истраживања можете погледати на страници Истраживачки пројекти - Актуелни пројекти.

Прослава 55. јубилеја Института за педагошка истраживања.

Извештај о раду Института за 2015. годину